Zulu srušile mit

Jedan od tipičnih primera je revolver Tranter M1878 Interchangable, delo britanskog puškara i konstruktora Vilijema Trantera, koji je bio namenjen britanskoj armiji. Ovaj vrhunski izrađen revolver danas se na kolekcionarskom tržištu ne može naći ispod 1.500 evra, a i to uz puno sreće jer niko ne želi da ga proda. A u svoje vreme on nije postigao željeni uspeh i to baš zato što je bio – previše kvalitetno urađen! Ako bismo birali ljude koji su najzaslužniji za razvoj revolvera u 19. veku, onda u najuži izbor svakako spadaju tri imena. Prvi je Itan Alen, Amerikanac koji je od polovine tridesetih godina 19. veka masovno proizvodio svoje višecevne revolvere tipa peperboks i time utabao put za razvoj višemetnog oružja. Drugi je njegov zemljak Semjuel Kolt, koji je prvi počeo sa serijskom proizvodnjom revolvera na principu doboša i oroza. A treći je Britanac Robert Adams, koji je 1851, uveo monolitni ram i mehanizam takozvanog selfkoker oroza, iz kojeg je proistekao moderni mehanizam dvostrukog dejstva. Nema sumnje da su ovi ljudi bili najzaslužniji, ali isto tako valja napomenuti da ni oni ne bi ostvarili uspeh da nije bilo i nekih drugih ljudi, čija imena je istorija nekako maćehinski ostavila u senci. Semjuel Kolt ne bi ništa uradio da mu puškar Džon Pirsons nije napravio prvi uzorak. Isto tako, nesumnjivo je da je Adams sa selfkoker mehanizmom napravio revoluciju u razvoju revolvera, no retko se pominje da su prvi primerci bili izrađeni u jednoj radionici u Birmingemu, čiji je vlasnik bio Vilijem Tranter. On je bio taj koji je prozveo prvih 8.000 komada, a takve primerke ćemo raspoznati po inicijalima WT (William Tranter), urezanim na ramu.
Tranter nije bio samo običan puškar, već značajan fabrikant, izumitelj i konstruktor oružja. Njegovi revolveri predstavljaju posebnu kolekcionarsku oblast, a među najtraženijim modelima je upravo M1878 Interchangable. Ovaj revolver, namenjen britanskoj armiji, bio je vrlo sofisticirano projektovan i vrhunski urađen, ali upravo to ga je koštalo uspeha. Danas je na kolekcionarskom tržištu redak jer skoro niko ne želi da ga se odrekne, a cena je minimum 1.500 evra i to uz dosta sreće da uopšte naletite na neki primerak.
Tranter je rođen 1816. godine u Oldberiju kod Birmingema, kao sin kovača Tomasa Trantera. Već kao četrnaestogodišnjak počeo je da uči puškarski zanat, kao šegrt u firmi Roberta Dugarda. Firmu pod svojim imenom konačno je osnovao 1849. godine. Pravo vreme Vilijema Trantera počelo je zapravo pedesetih godina 19. veka, nakon pojave Adamsove konstrukcije revolvera sa monolitnim ramom. Pošto je Adams posedovao takozvani master patent, svako ko je hteo da proizvodi revolvere na principu njegove konstrukcije morao je da pribavi licencu. Tranter je obezbedio dozvolu i bacio se na posao. On je, međutim, na svojim revolverima uveo sopstveni, poboljšani mehanizam dvostrukog dejstva, koji je i patentirao 1853. Bio je to princip takozvanog duplog obarača, kod kojega je donji jezičak virio ispod branika. Na taj način je Tranter objedinio brzinu Adamsovog dvostrukog dejstva sa stabilnošću Coltovog jednostrukog dejstva. Kako je to funkcionisalo? Srednjim prstom se najpre pritisne donji obarač, da bi se oroz zapeo, a zatim se kažiprstom pritisne gornji, da bi se ispalio hitac. Za brzu paljbu, jednostavno treba stisnuti i gornji i donji obarač istovremeno.
U narednim godinama, Tranter je isprobavao razna rešenja u cilju poboljšanja svojih revolvera, što je dovelo do brojnih varijanti, a sve to na veliku radost kolekcionara. Ima tu raznih varijanata i kombinacija kalibara, ramova, drški, kočnica, mušica i presa za punjenje (nabijača). Tako kolekcionari raspoznaju četiri tipa Tranterovih presa, izrađeni na principu Džona Rigbija ili Džejmsa Kera. Tranter je svoj dupli obarač primenjivao i na takozvanim revolverskih puškama, koje su tada bile u modi. A izrađivao je i jedan perkusioni revolver sa normalnim obaračem, namenjen britanskoj armiji.
Svo Tranterovo oružje bilo je prvoklasnog kvaliteta izrade, što mu je vremenom donelo visoki renome u svetu oružara. Njegova sposobnost ogledala se i u brzom prihvatanju novih ideja i rešenja. Tako je početkom 1860, čim se pojavila municija sa ivičnim paljenjem, odmah napravio model na kome je mušterija mogla prema želji da menja doboš – već prema tome da li hoće da koristi perkusionu ili municiju sa ivičnim paljenjem. A kada se nekoliko godina kasnije pojavila i municija sa centralnim paljenjem, Tranter je opet odmah reagovao i izašao na tržište sa novim modelima.
Njegovi revolveri stigli su u svaki kutak sveta. Tek što je u Americi počeo građanski rat, odmah su uvoznici na jugu počeli da se opskrbljuju ovim britanskim revolverima. Naročito su bili popularni među visokim oficirima Konfederacije, koji su rado nosili revolvere elegantnog izgleda iz “dobre stare Engleske”. Ali, nisu oni bili jedini koji su kupovali Trantere. Čuveni privatni detektiv Alan Pinkerton nosio je čak dva Trantera dok je bio telohranitelj predsednika Abrahama Linkolna i šef američke špijunaže. Pinkerton je, nosio Model 3 sa duplim obaračem. Navodno je i njegova čuvena detektivska agencija od 1866. bila naoružana ovim Tranterovim revolverima kao standardnim naoružanjem. A Pinkertonov sin Vilijam nosio je revolver prelamač M1879, koji je napravio Tranterov nećak Tomas Masgrejv.
Ali Tranterove revolvere nisu nosili samo predstavnici vlasti, već i oni sa druge strane zakona. Na primer, australijski banditi zvani buš-rendžeri. Tako je odmetnik Frenk Gardiner jedno vreme nosio dva džepna Tranterova revolvera u kalibru .32 na ivično paljenje, a njegov kompanjon Džon Gilbert oslanjao se na jednu Tranterovu petometnu revolversku pušku. Ovakve puške su bile naročito popularne među buš-rendžerima, jer su i sa veće distance mogli da potpraše kolonijalne policajce koji su ih progonili.
Sve u svemu, Tranterova firma je počev od polovine 19. veka sve više jačala. Posao je cvetao. Ređali su se novi patenti, a asortiman je proširen i na salonske pištolje, lovačke sačmarice i karabine. Samo jedno je nedostajalo: ugovor sa britanskim ratnim kabinetom o narudžbini jednog Tranterovog modela, kao službenog revolvera za britansku armiju. Jer, to je oduvek bio san svakog proizvođača oružja – ugovor sa vojskom, koji donosi najviše novca i sigurnu zaradu na duže staze. Da se razumemo, engleski oficiri su privatno jako cenili Tranterovo oružje, jer je bilo odlično izrađeno i vrlo pouzdano. Nije ni čudo, jer Tranteri su u ono vreme bili kao danas magnum revolveri. Model 1868 u kalibru .500 CF, odnosno .577 CF (centralno paljenje) bio je, recimo, krajnje popularan među oficirima, naročito onima koji su bili stacionirani u Indiji. Moćna zrna su imala vrlo efektnu zaustavnu moć i trenutno bi onesposobljavala ne samo ratoborne pobunjenike, već i razjarene tigrove. Tranter je silno želeo ugovor sa vojskom. Na svaki raspisani konkurs je slao svoje modele revolvera, ali uvek bi dobio korpu. Najzad, krajem sedamdesetih godina 19. veka, izgledalo je da će konačno uspeti – britanska armija mu je ponudila ugovor za jedan službeni revolver. To je bilo ono što je oduvek priželjkivao.
U to vreme, britanska vojska je bila naoružana Adamsovim revolverima Mk I, II i III u kalibru .450 Boxer sa centralnim paljenjem. Ali Adams nije mogao da zadovolji potrebe i isporuči revolvere za sve rodove vojske, uključujući i mornaricu. Tu je Tranter video svoju šansu. Njegov revolver M1878 u kalibru .450 Boxer zvanično je usvojen kao službeno oružje, a Tranter se trudio, kao i uvek, da ga isporučuje sa vrhunskim kvalitetom izrade. Finiš je rađen postupkom grejanja a ne bruniranja, sa vrhunskom politurom, čija se boja prelivala od tamno plave do crnoplave. Dopadljivo za oko, ali dosta osetljivo i nepraktično za vojnu upotrebu. I današnji kolekcionari znaju da je ovaj finiš jako osetljiv pa koriste samo posebna PH neutralna ulja za čišćenje i poliranje. U stilu onog vremena, pojedini delovi su kaljeni i imaju takozvani šareni finiš – kućište izbijača, kapak za punjenje, kao i kapa drške sa alkom za gajtan – dok su sam izbijač, obarač i oroz od belo ispoliranog čelika. Korice drške su iz jednog komada, izrađene od orahovine, sa vrlo kvalitetno narezanim dezenom riblje krljušti.
Sa svojim monolitnim ramom i ušrafljenom cevi od 6 inča, Tranterov revolver nije bio samo lep za oko već i vrlo pouzdano i robusno oružje. Na neki način on je predstavljao poslednju reč tehnike svoga vremena. Izbijač mu je smešten sa desne strane, doboš je olakšan uzdužnim spoljnim žlebovima, a mehanizam postaje dostupan kada se skine leva oplata rama. Municija se ubacuje u ležišta u dobošu kroz otvoreni kapak za punjenje, a prazni se pomoću izbijača, slično kao kod Colta M1873 i Chamelot-Delvigne. Koliko je do sada poznato, revolver je izrađivan samo u kalibru .450 Boxer.
Tranter M1878 ima mehanizam dvostrukog dejstva, tipičan za revolvere ove firme, kojeg su, u nešto modifikovanom obliku, koristile i druge engleske firme poput “Bentley” ili “Webley”. Što se evropskog kontinenta tiče, Belgijanac Žozef Lamber Šene iz Liježa patentirao je sličan mehanizam, koji je kasnije široko primenjivan na raznim vojnim revolverima. Kod Trantera M1878 drška nije sastavni deo rama već je posebno zašrafljena za njega, a na njenom dnu nalazi se metalna kapa sa alkom za gajtan. Sve je to vrlo tipično i u skladu sa tadašnjom tradicijom britanskih revolvera.
Što se natpisa tiče, napred sa desne strane rama stoji u ovalu urezano TRANTERS PATENT, a sa leve žig prijema – WD ispod poznate britanske strele. Na zadnjem delu rama utisnuti su mesec i godina prijema, na primer 3.79, dok se na gornjem levom delu drške nalazi žig inspektora iz Enfilda. Oznaka kalibra, .450, nalazi se sa leve strane cevi. Privatno kupljeni revolveri obično imaju na cevi i adresu trgovca. Ako na nekom primerku ugledate oznaku N80Z sa leve strane rama, znajte da je bio u službi policije na Novom Zelandu.
Nekog manje upućenog kolekcionara, može da zbuni i natpis sa adresom proizvođača KYNOCH GUN FACTORY ASTON umesto uobičajene Tranterove adrese. Vilijem Tranter se, posle smrti svog brata Dejvida 1884, povukao iz birmingemske firme i oko 1885. je prepustio proizvođaču municije Džordžu Kinoku, koji je, između ostalog, bio i jedan od prvih direktora fudbalskog kluba “Aston Vila”. Vilijem je u tišini svoje sobice nastavio da petlja i raducka oko oružja, ali je na njegovim revolverima M1878, koje je od postojećih delova Kinok nastavio da sklapa i posle 1885, stajala nova adresa proizvođača. U suštini, reč je o istom revolveru, jedino što Kinokova adresa znači da je oružje kupljeno posle 1885. godine.
Pošto je najveći poznati serijski broj 4262, računa se da je verovatno prozvedeno ukupno 4.300 komada modela 1878. Ova relativno niska brojka govori da revolver i nije imao baš zadovoljavajuću prođu. Prvih 200 komada bilo je razgrabljeno odmah, a zatim u manjim partijama sve negde do serijskog broja 1500. Ali posle toga ništa. Tranter je jednostavno bio isuviše precizno izrađen. Što je najgore, smetali su mu pesak i prašina, a toga je u britanskim kolonijalnim oblastima bilo na pretek. Na primer u Africi, kada je Zulu kralj Cečvajo odbio ultimatum koji su mu postavili Englezi, morao je biti kažnjen. Ali kaznena ekspedicija nije počela baš najsrećnije, barem ne kako su je u Londonu zamišljali (a i predstavili). Zulu ratnici su najpre 22. januara 1879. uništili velike delove 24. puka, poznatog kao Južnovelški graničari (South Wales Borderers). Britancima se to pre toga nikada nije desilo. Nastavak kampanje bio je vrlo otežan, naporan, a i skup. Povrh sve muke, samo im je još falio i revolver sa tako uskim komorama u dobošu, da municija često nije uopšte mogla da uđe u svoje ležište. Ne, hvala! To je ujedno značilo i oproštaj od Tranterovog sna o velikom ugovoru sa vojskom.
Vilijem Tranter je bio razočaran i nije mogao da shvati uzrok neuspeha. Pa on se toliko trudio da isporuči oružje vrhunskog kvaliteta, sa komorama doboša tačno po meri predviđene municije. A to što su pojedini liferanti municije pojam “mere” shvatali vrlo labavo, to nije njegova krivica. Međutim, armija se nije obazirala na takva opravdanja. Revolver se jeste pokazao robusnim i lakim za reparaciju, ali je imao previše male tolerancije. Dakle, ono što se inače smatra najvećim kvalitetom jednog oružja donelo je kraj vojnoj karijeri Tranterovog revolvera. Kakav paradoks. Čak ni na privatnom tržištu model M1878 nije postigao neki izraziti uspeh, ali to iz sasvim drugih razloga. Da je Tranter ponudio svoje oružje i u američkim kalibrima, kao što je to uradio “Webley” sa svojim Army Expres, onda bi to bila sasvim druga priča i Colt DA 1878 bi imao ozbiljnog konkurenta na tržištu. Ovako, postignuti uspeh nije uopšte bio u skladu sa ekstra kvalitetom ovog sjajnog revolvera.
Ono što je za Vilijema Trantera počelo sa puno entuzijazma, kao ostvarenje velikog sna, završilo se kao gorko razočaranje. Nikakvu utehu nije mu pružila ni činjenica što ni oni posle njega nisu prošli bolje. Armija je tražila novi služeni revolver i, da bi bila sigurna, naručila je novu konstrukciju od državnog arsenala u Enfild Loku. Mislili su, to će da funkcioniše besprekorno. Ali prevarili su se, nije bilo tako. Međutim, to je već sasvim druga priča.
B. LJUBINKOVIĆ