Tejzeri

Upotreba smrtonosne sile u samoodbrani bi po nekakvom pravilu trebala da bude poslednje rešenje, ukoliko to okolnosti dozvoljavaju. Ovo je nekakvo univerzalno pravilo kojim se rukovodi većina zakonodavstava. Slično je i sa policijskim službenicima koji po prirodi svoga poziva moraju da intervenišu u raznim situacijama. Neke od njih su potencijalno opasne po zdravlje i život, ali za razliku od civila oni nemaju luksuz da odaberu da li će da se povuku ili da reaguju. Ipak, većina pomenutih situacija je takva da upotreba vatrenog oružja nije apsolutno neophodna. U moru nesmrtonosnih i manje smrtonosnih oružja posebno mesto zauzimaju uređaji koji rade na principu električne energije. Još u 18 veku, jedan od pronalazača „Lajdenske boce“, odnosno prvog kondenzatora električne energije je uživo saznao kako izgleda biti deo električnog kruga. Svoje iskustvo je opisao kao bolan udar munje i da je verovao da će umreti. Vremenom su razvijena različita sredstva poput električnih palica ili specijalnih rukavica. Prve su prvenstveno služile da bi se tvrdoglava goveda naterla na poslušnost, dok su pomenute rukavice nastale polovinom ’30-ih godina na Kubi i služile su pri hapšenju opasnih kriinalaca i razbijanju demonstracija.

Kada spomenemo električna sredstva za odbranu ili službenu namenu, većina pomisli na elektrošokere i tejzere. Osnovna razlika između ove dve kategorije je u tome što prvi zahtevaju neposredna kontakt. Tejzer sa druge strane ispaljuje strelice sa provodnicima, pa je tako moguće održati relativno bezbednu distancu. Inače, naziv tejzer je u stvari nekadašnje ime proizvođača (sada Axon), ali je za veću populacije postalo opšti sinonim za ovu vrstu uređaja. Sada kada je rešena enigma oko naziva, upoznajmo se malo detaljnije sa istorijom.
Početkom ’60-ih Amerika je bila poprište rasnih protesta kao i onih vezanih za rat u Vijetnamu. Policijske snage su u to vreme još uvek koristile ranije spomenute električne palice za stoku. Bilo je jasno je da ovakvo sredstvo nije adekvatno za „ljudsku“ upotrebu, te je tadašnji predsednik SAD Lindon Džonson naredio razvoj novog nesmrtonosnog oružja za policijske snage koje imaju posla sa protestantima. U to vreme Džek Kaver, nuklearni fizičar je došao na ideju da izradi svoju verziju uređaja inspirisan člankom iz novina o bizaranom slučaju čoveka koji je preživeo strujni udar, ali je ostao paralizovan nekoliko sati posle događaja. Karver je proučavajući bioelekticitet spoznao da u ljudskom organizmu postoje milijarde električnih impulsa koji prenose informacije od mozga do senzora i obrnuto. Poslije određenih proračuna napravio je prvu verzijunovog elektrošokera koristeći sredstva koja su mu bila lako dostupna. Tu su bili delovi od bicikla, kojekakve plastične cevi i slično. Prototip je ispaljivao dva projektila-strelice koji su sa sobom vukli elektirčne provodnike. Za njihovo izbacivanje je korišćena sila barutnih gasova.
Prvi „pokusni kunić“ je bio bufalo iz obližnjeg zoološkog vrta. Ispostavilo se da koncept radi, odnosno, životinja je oborena, a po prekidu rada uređaja je bez problema ustala i nastavila sa čime god se jedan bufalo iz zoološkog vrta već bavi.
Posle govečeta, red je došao na ljudske „žrtve“, odnosno samog Kavera i njegove sinove. Međusobno su isprobavali na sebi efekat i delotvornost električnog šoka.
Ime tejzer je nastalo kao skraćnica od „Thomas A. Swift Electric Rifle“ (električna puška Tomasa A. Svifta). Svift je lik iz serije avanturističkih priča pisca Viktora Epltona sa početka 20. veka, a koje je Džek Kaver čitao kao klinac i koje su ga na kraju inspirisale.

Bilo kako bilo, 1974. godine prvi model, Taser TF1 je patentiran pod brojem US 3803463 i imenom „Oružje za imobilizaciju i hvatanje“, te je iste godine otpočela proizvodnja. Ipak, problem je nastao kada je BATFE (američka savezna služba koja se bavi kontrolom alkohola, duvana, vatrenog oružja i eksploziva) klasifikovala TF1 kao vatreno oružje. Razlog je bio u tome što je za pogon strelica korišten barut. Ovo je automatski značilo slabu prodaju kako civilima, tako i državnim službama, te je proizvodnja praktično prestala.
Sam uređaj je bio maskiran u baterijsku lampu, a mogao se videti u jednoj sceni „Isterivača pravde“ (the Enforcer) sa Klintom Istvudom. Prvi tejzer je imao dva odvojena punjenja i maksimalni domet od 5,5 metara. Jedna od uočenih mana pri opaljenju je stvaranje barutne gareži koja je dobar provodnik električne energije. Tako su zabeleženi slučajevi istovremenog opaljenja oba kertridža, pa je preporučeno povremeno čišćenje posle upotrebe tejzera. Takođe, TF1 nije bilo moguće koristiti kao kontaktni elektrošoker. Klasifikacija kao vatrenog oružja u kombinaciji sa masom od preko pola kilograma, priličnim dimenzijama, cenom od ondašnjih 169 dolara i kertridža od 7 dolara (u ono vreme „mrsna“ cena), jasno je zašto nije zaživeo na tržištu. Tako je polovinom 80-ih usledio i bankrot i prodaja kompanije.
Ipak, tvorac tejzera se nije mirio sa neuspehom jer je verovao da je ideja u prinipu dobra i da u nju vredi ulagati. Tako se 1990. godine udružio sa braćom Tomom i Rikom Svift i nakon dve godine je patentiran novi sistem „Projectile Propellant Apparatus and Method“ (uređaj za pogon projektila i metod). Naredne godine je nastala nova verzija, Air Taser 34000. Ovaj put, korišćen je komprimovani gas iz ampule koji je oslobađan elektropatronom, slično er begu u automobilima. Na ovaj način je izbegnuta klasifikacija uređaja kao vatrenog oružja.
Air Taser 34000 je mogao da se koristi i kao kontaktni elektrošker i na razdaljini od 4,5 m za civilnu i 6,4 m za službenu verziju. Koristila je standardnu bateriju od 9 V. Snaga uređaja je iznosila 5-7 W. Pražnjenje uređaja je trajalo ukupno 30 sekundi. Pri tome je postojalo nekoliko pauza od 2 sekunde u zavisnosti kako je uređaj podešen. Proizvođač je preporučivao da se po opaljenju tejzer spusti na zemlju, pobegne od napadača i odmah obavesti policija.

Nova kompanija je dobila ime Air Taser Inc. i otpočela je saradnju sa The Sharper Image kompanijom koja je poznata po naprednim elektronskim sistemima. Posle pet godina kompanija menja ime u Taser International. Tako 1998. godine novi model, Taser M26 počinje da se distribuira i izvan granica SAD. Uspešno je prebrođena kriza sa mogućim bankrotom i tužbama vezanim za upotrebu Air Tasera 34000 u službene svrhe, te je napokon sa novim modelom kopanija došla na zelenu granu. Novi tejzer je bio unapređen po svim pitanjima, od dizajna i načina rukovanja, do drastično veće efikasnosti u zaustavljanju napadača. Na žalost i cena je počela da se rapidno povećava, pa je M26 imao cenu od 400 dolara.
Taser International 2003. godine izbacuje novi, još napredniji model X26. Kao i prethodnik, u pitanju je model sa mogućnosti jednog opaljenja, ali značajno kompaktniji i lakši. Takođe i efikasnost uređaja je dignuta, navodno za 5% iako je snaga uređaja smanjena sa 26W na „svega“ 7W. Za ovo je zaslužan novi sistem pod nazivom „Shaped-Pulse Technology“ (tehnologija oblikovanog pulsa). Uređaj je dobio mogućnost povezivanja sa kompjuterom preko USB porta, LCD displej, LED osvjetljenje, laser i još niz kojekakvih dodatnih, više-manje nebinih funkcija. Zadržan je domet kao kod pređašnih modela, kako za civilne tako i službene modele. Ipak, ubrzo je razvijen i XP kertridž za službenu upotrebu sa povećanim dometom od 7,5 m i dužim projektilima-iglicama radi povećane efikasnosti i manjim padom istih na krajnjim daljinama upotrebe. Cena je u odnosu na prethodi model duplo veća, što je već postalo bezobrazno skupo.
Razvojno odelenje kompanije nije spavalo pa je model dodatno unapredilo tako što je dodana i kamera koja je bila u stanju da načini audio i video snimak incidenta u kojem je tejzer korišten. Na ovaj način je pokušno doskočiti zloupotrebi istih od strane nesavesnih policijski službenika.
Otkako je probijen led i praktično osvojeno tržište sa oko 90% zastupljenosti, počeli su se nizati brojni modeli, više-manje sa sličnim osnovnim mogućnostima, ali sa čitavim nizom „sporednih“ funkcija. Na neki način ovo je znak da je postignut nekakav maksimum (ili je možda bolje reći optimum?) osnovne funkcije tejzera, pa se sada pažnja poklanja dizajnu, živopisnim bojama, mogućnosti povezivanja sa računarom, pametnim telefonima, frižiderom i aparatom za pravljenje kokica i slično. Naravno, malo se šalimo, ali se čini da je najveća konkretna novina kod narednog modela X3 bila u tome da je moguće ispaliti 3 „električna hica“, što je od određenog značaja za službenu upotrebu. Ipak, cena od 1000 dolara je takva da bi mi civilima radije preporučili da sebi nabave solidan Smit i Vesonov revolver u kalibru .357 Magnum sa adekvatnom municijom. Em ima duplo veći kapacitet, em je u stanju da otvori „treće oko“ na čelu napadača te da ga tako „dovede k poznaniju prava“.

Možda najinteresantnija stvar u ponudi je plod kooperacije sa Mozbergom. U pitanju je pumparica Taser X12 XREP koja umesto sačme isključivo ispaljuje specijalne električne projektile a zasnovana je na njihovom čuvenom Modelu 500. Da ne bi došlo do zabune i zamene sa vatrenim oružjem, kundak i klizni potkundak su izrađeni od žute plastike kao i većina Aksonovih tejzera. Takođe, da ne bi došlo do zabune ili zloupotrebe, u cev nove „električne pumparice“ je nemoguće ubaciti standardnu sačmenu patronu kalibra 12, što je izvedeno preko prstenastog ispusta na čelu zatvarača. Cev je ožlebljena, što je logičan potez. Naime, ovaj neobični sistem je namenjen za upotrebu na nešto većim daljinama, odnosno do 30 metara. Za tako nešto je potreban način da se električni projektil stabilizuje, a ožlebljena cev je savršeno rešenje.
Sam projektil je srce ovog neobičnog i vrlo naprednog sistema. Prostor nam ne dozvoljava da idemo u „sitna crevca“, ali osnovna ideja je sledeća:
Prilikom leta projektila dolazi do otvaranja šest radijalno postavljenih bodlji. Na njegovom vrhu se nalaze četiri strelice koje treba da se zabiju u telo izgrednika i stvore vrlo neprijatan iako ne i opasan bol. Kada udari u telo, projektil se razdvaja na dva dela, odnosno na vrh sa zabijenim bodljama i električni sklop koji treba da izazove elektrošok. Ova dva dela su povezana sa ogoljenim električnim provodnikom i ojačanim kevlarskim kablom. Zahvaljujući kinetičkoj energiji koju poseduje, odlomljeni deo se stihijski kreće i preko pomenutih radijalnih bodlji se zabija u telo. Izgrednik instiktivno pokušava da dohvati mesto prvog uboda i pri tome hvata ogoljeni električni provodnik i uspostavlja strujni krug.
XREP je prilično skupa igračka u policijskom repertoaru. Pojedinačna patrona košta 150 dolara u SAD i sigurno je da nije namenjena za široku upotrebu. Ipak, postoje specifične situacije kada ovakvo sofisticirano oružje može biti od velike koristi, kako policiji, tako i onome ko je upucan. Sigurno ćete se složiti da ova vrsta elektrošoka manje boli od sačme ili metka iz automatske puške.

Upotreba tejzera u službene svrhe je delimično kontroverzna. Proizvođač tvrdi da je stopa uspešnosti od 80 do 95% dok službene beleške spominju drastično manje brojke, od 55 do oko 80%, u zavisnosti od policijske službe koja je belešku sačinila. Naime, Axon kao uspešnu upotrebu tretira i kada je tejzer izvađen ali nije upotrebljen jer je, navodno, bio dovoljan kao pretnja počiniocu pa da se ovaj preda. Sa druge strane, policijske službe koriste samo one podatke kada je oružje stvarno upotrebljeno. Takođe, oni i promašaj tretiraju kao upotrebu iako je jasno da u tom slučaju tejzer nema nikakvu funkciju za razliku od vatrenog oružja. Istina je očigledno negde između.
Iako njihova cena više nije ni malo jeftina, broj tejzera koji su u svakodnevnoj upotrebi je sve veći, što na neki način govori da je ovo dragocena pomoć kada život nije neposredno ugrožen. Bez obzira što nisu svemogući, ipak su solidno rešenje. Verujemo da i sami kriminalci radije biraju da ih trideset sekundi „trese“ 50.000 V nego da u grudi prime desetak 9 milimetarskih zrna sa šupljim vrhom. Tako da slobodno možemo reći da je tejzer tu da ostane još dugo kao najsofisticiraniji komad opreme na policijskom opasaču.

Ninoslav Trifunović