Škotsko majstorstvo kamufliranja

Još od davnih vremena čovek je koristio maskiranje u ratu i lovu. Istina, svi se sećamo da je nekada postojao i nešto drugačiji pristup kod vojske. Tako su, recimo Britanci, svojevremeno imali crvene mundire, kojih se stariji čitaoci sigurno sećaju iz stripova. Međutim, isti ti Britanci su u Prvom burskom ratu imali priliku da vide šta relativno dobro maskiran i odlučan protivnik može da uradi. Jer, Buri su bili obučeni u svakodnevnu civilnu odeću, ali koja se bojama odlično uklapala u okolinu. Nosili su i šešire s velikim obodima koji su dobro razbijali prepoznatljivu siluetu glave i ramena. Uz dodatak obavezne brade za odraslog muškarca, slobodno se može reći da su na odgovarajućim daljinama postajali nevidljivi za britanske vojnike.
U kombinaciji sa izuzetnim streljačkim sposobnostima i odgovarajućom taktikom brzih udara i povlačenja, nije ni čudo sto su nanosili ogromne gubitke protivniku i naterali ga na završetak vojnih dejstava. Tek s promenom britanske strategije u Drugom burskom ratu, došlo je do promene stanja na terenu.
Što se lova tiče, čovek je od najranijih vremena shvatio da je maskirna disciplina jedna od ključnih stvari za uspeh. Od tihog kretanja, odsustva naglih pokreta, prilaska lovini uz vetar, pa do upotrebe životinjskih koža i rogova radi lakšeg približavanja plenu. Ne zaboravite, u prošlim vremenima uspeh u lovu je bio razlika između punog stomaka i mučnog gladovanja, pa i smrti usled izgladnelosti. Severnoamerički Indijanci su najbolji primer za to.
Sam gili, koji je tema ovog tutorijala, izum je škotskih lovočuvara. Tadašnji vlasnici velikih lovišta su unajmljivali sposobne ljude da ih čuvaju od lovokradica. Zvali su ih gili (ghillie), što na škotskom gelskom jeziku znači sluga ili osoba, pa je tako ovaj odevni maskirni predmet dobio ime po svojim korisnicima. Gili je vremenom evoluirao, pa tako sada imamo različite pristupe njegovoj izradi, ali svima je zajednička visoka maskirna efikasnost.
Ali, kako „čašu meda još niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči“, tako je i u ovoj priči. Klasični vojnički primerci su veoma teški, glomazni i, iznad svega – vrlo topao odevni predmet. Ko je imao priliku da ih proba, zna dobro kako mogu biti neudobni za nošenje u letnjem periodu. Zato se proizvođači trude da upotrebom savremenih materijala i modularnim pristupom olakšaju njegovu upotrebu krajnjim korisnicima. Tako više nemamo kao jedinu opciju pilotske kombinezone ili dvodelne uniforme sa našivenim mrežama i pričvršćenim maskirnim materijalom.
Surfujući bespućima „Svetski Rasprostranjene Mreže“ naišli smo na nekoliko vrlo zanimljivih pristupa izradi. Jedan od njih ćemo kasnije i predstaviti u pojednostavljenom obliku, a koji je moguće uraditi za samo delić cene „originalnog“ rešenja. I ono što je, možda, još važnije, izrada je moguća u svačijoj režiji, jer ćemo se držati niskotehnološkog pristupa. Ali, pre toga, još nekoliko reči o giliju i pojašnjenju njegove efikasnosti. Možda bi zbog razumevanja bilo najbolje poređenje s maskirnim uniformama. Maskirni dezen na njima je dvodimenzionalna slika, koja treba da pruži trodimenzionalni efekat. Ovo nije baš lako postići, a i radi samo na određenim daljinama, odnosno, ako ste dovoljno blizu ili daleko. U prvom slučaju se primećuju maskirne šare, a u drugom je moguće da se maskirne boje stope u samo jednu, tako da dobijamo tamnu „mrlju“ koja odudara od okoline. Naravno, ovo je relativno, pošto ćete uočiti i osobu koja koristi trodimenzionalnu kamuflažu iz dovoljne blizine. Ono sto čini razliku su daljine i lakoća detekcije između dvodimenzionalnog i trodimenzionalnog pristupa. Prednost gilija je i u tome što je, sam po sebi, predviđen da se na njega pričvršćuje lokalna vegetacija i slično, pa tako samo dodatno pojača maskirni efekat, dok to najčešće nije slučaj s maskirnim uniformama.
Sada, kad znamo i ovo, možemo da krenemo sa uputstvom. Najpre, pozabavimo se „materijalnom bazom“. Pre svega, potrebno nam je nešto što će nam poslužiti kao osnova za izradu gilija. U našem slučaju, to će biti stara maskirna bluza. Ukoliko se odlučite za bluzu ili vetrovku od stare maskirne uniforme M-93, potrudite se da nađete i kapuljaču. To će vam dodatno olakšati posao.
Druga potrebna stvar su jutane vreće. Najlakše je da odete do lokalne pržionice kafe i zamolite nekoga od prodavaca da vam sačuva jednu od vreća u kojima se kafa isporučuje. Naravno, možete ih potražiti i u poljoprivrednim apotekama, ali se ovo pokazalo kao prilično težak zadatak, pošto su sada najzastupljeniji PVC džakovi. Boja jutanih vreća je odlična za podražavanje sasušene trave, ali ne i sveže vegetacije. Zato će biti potrebno obojiti jedan deo. Za to mogu da posluže boje za tekstil, kao i farbanje vaskršnjih jaja. Za ove druge, dovoljno je rastopiti boju u kanti s vodom i da onda natopite jutanu vreću. Takođe, prihvatljiva je i upotreba odgovarajućeg spreja u boji kada je gili već gotov, ali tu se mora biti oprezan. Posebno podvlačimo da ne koristite crnu boju! Jer, u prirodi ne postoji ništa što je te boje sem senki. Kod dvodimenzionalnih kamuflaža, crne površine fingiraju senke i na taj način pokušava se dočarati „dubina“ predmeta.
Kako mi koristimo 3D princip, nema potrebe da stvaramo veštačku, jer već imamo prirodno dobijenu senku. Obojene komade jutane vreće isecite na komade dimenzija oko 20×30 cm. Nipošto ne pokušavajte da sve bude tačnih dimenzija, već ovo radite odokativnom metodom. Ni u prirodi nije sve istih dimenzija, a poenta je da je imitiramo. Izvucite sve niti, jednu po jednu. Ovo je prilično dosadan posao, pogotovo ako vam treba veća količina. Nije loše ostaviti i nekoliko traka širine dva-četiri cm, s čijih krajeva ćete izvući pet-šest niti. Takođe, možete se poslužiti i trakama od starih maskirnih košulja kao u našem slučaju ili nečim sličnim.
Naredna stvar je mreža. Ona služi kao baza, na koju se pričvršćuje maskirni materijal. U našem slučaju, koristićemo komad vojne maskirne mreže s koje su skinuti gumirani maskirni elementi. Ukoliko nemate mrežu ili vas mrzi da je nabavljate pa sečete, a da sa ostatkom ne znate šta posle, ne klonite duhom. U našem tutorijalu iskoristićemo pomoćnu tehniku koja daje jednako dobre rezultate, a pokazala se čak i kao lakša i brža. Ali, o tome ćemo nešto kasnije. Ono što će vam u tom slučaju trebati je parakord ili padobranski konopac. Ovaj konopac se sastoji od najlonskog omotača i jezgra od sedam konaca. Ovaj konac je idealan za izradu zamene za mrežu. U pitanju je čist najlon velike otpornosti na habanje i čvrstine.
Dalje, iako nisu neophodni, preporučujem da nabavite dve plastične kopče sa odgovarajućim kaiševima. Sigurno ih imate na starim torbama koje više ne koristite, a uvek ih možete i kupiti u nekoj od radnji gde se prodaju materijali za tapetare ili tašnere. Na istom mestu možete da kupite i gumeni konopac sa tzv. stoperima, kao i odgovarajuće igle. Preporučujemo one malo deblje s velikim otvorima. I na kraju, spomenućemo konac. Međutim, nije svaki dobar izbor. Većina njih je slaba, tako da preporučujemo debeli konac za šivenje kože ili, kao u našem slučaju, konac za čišćenje zuba. Dobro ste pročitali, konac za čišćenje zuba, zato što je izuzetno čvrst, jer je u pitanju čisti najlon. Pokušajte da ga prekinete rukama i brzo ćete shvatiti zašto ga preporučujemo. Jedini problem je njegova cena – kod nas je bezobrazno visoka.
Ukoliko niste krojač i nemate odgovarajuću krojačku lutku, prvo ćete morati da nađete „žrtvu“ koja će obući bluzu. Na ovaj način ćete lakše steći osećaj gde treba da je sečete. Možete da pokušate ovo i u sopstvenoj režiji, pomoću ogledala, što je malo teža varijanta. Najbolje je da bluzu na leđima isečete nekoliko centimetara ispod zamišljene linije koja spaja oba pazuha. Ponovite isto i s prednje strane. Rukave, takođe, odsecite nekoliko centimetara ispod lakta. Taj deo materijala je namerno ostavljen da se podvrne i zašije da bi se mogao uvući gumeni konopac. Prilikom ove operacije možete da se poslužite običnom heftalicom da vam drži podvrnuti materijal na mestu. Namena ove gume je da reguliše širinu otvora rukava da ne bi dolazilo do njihovog podizanja prilikom kretanja i slično. Guma na leđima služi za podešavanje naleganja gilija na leđa i da spreči njegovo dizanje na gore. Što se podvrtanja i šivenja prednjeg dela tiče, nema potrebe za tim. Neće dolaziti do rašivanja niti će se to videti, ali ako spadate u „krojačke puritance“ slobodno i to možete da odradite.
Naredna stvar je oblačenje „osnove“, ali obavezno preko odeće koju mislite nositi u kombinaciji sa ovim gilijem. Dobro pogledajte u ogledalu kako vam stoji, jer je sada vreme da odlučite da li mislite zadržati kragnu ili ćete je odseći. Takođe, sada je vreme i da ocrtate na prednjem kraju za koliko mislite da trimujete ili podvrnete revere. Kako je naša ideja da napravimo što jednostavniji gili, odluka je pala da se kragna, jednostavno, zašije za leđni deo. Nije potrebno da to radite celom dužinom, već samo na dva-tri mesta. Na isti način smo podvrnuli revere i ušili ih s donje strane. Nemojte da vam smeta bela boja konca za zube. On je dovoljno teško uočljiv sa dva metra, a kamoli iz daljine i pokriven maskirnim materijalom. Isto je i sa osnovom gilija, koja već sada počinje da podseća na jelek iz narodne nošnje. Istina, u našem slučaju s rukavima. Ako vam se naš rad učini neuredan, u pravu ste. I znate šta? To nema nikakve veze sa upotrebnom vrednošću. Da bi bio efikasan, gili i ne sme da bude uredan.
Naredna operacija je pričvršćivanje plastičnih kopči na grudnom delu. Vi možete da ne podvrćete revere, kao i da zadržite dugmad. Međutim, bolje je da se odlučite za našu varijantu, zbog lakoće pričvršćivanja i skidanja odela. Na kraju krajeva, odluka je samo na vama. Najbolje je da gili podesite tako da u odelu koje mislite da nosite s njim plastične kopče budu normalno pritegnute do kraja. Ukoliko budete nosili dodatne slojeve, uvek možete da podesite dužinu.
Pravljenje ovog „jeleka“ je, verovatno, i najkomplikovaniji deo. Kada je završen, pristupamo nanošenju mreže, odnosno izradi podloge za kačenje maskirnog materijala. Za sve vas koji nemate pristup odgovarajućoj, evo rešenja. Sećate se parakorda s početka priče? Uzmemo komad dužine oko 70 cm i odsečemo ga. Izvadimo unutrašnje niti i po želji ih ofarbamo. To nije neophodno, ali nije ni na odmet. Posle toga, pomoću velike igle izrađujemo neku vrstu linija na leđnom i prednjem delu osnove, kao i na rukavima. Najbolje je da početak ovih „linija“ dobro ušijemo, pa da onda svakih pet-šest centimetara pravimo neku vrstu petlji i tako sve do kraja. Ovaj postupak ponavljamo sve dok ne pokrijemo leđa i prednji deo osnove.
Sada je ponovo vreme da obučemo našu osnovu gilija i stanemo ispred ogledala. Dobro osmotrimo koji deo rukava se vidi kada spustimo ruke uz telo i označimo ga markerom. Taj deo ćemo, takođe, da pokrijemo s „linijama“ od konca iz parakorda. Naša osnova je, konačno, potpuno gotova. Ukoliko koristite kapuljaču s vojnih vetrovki, ponovite postupak sa ovim „linijama“ ili upotrebite mrežu.
Mi smo se odlučili za nešto težu opciju, odnosno izradu sopstvene kapuljače i to od mrežastog materijala. Od istog se rade vojne vreće za prljavo rublje na Zapadu, a mogu poslužiti i ribolovačke mreže „čuvare“. Prednost ovog materijala je što se toplota ne akumulira, pa ne dolazi do prebrzog pregrevanja korisnika. Najlakše je kao uzor iskoristiti kapuljaču s nekog starog anoraka ili duksa. Naravno, ukoliko ste vojnik, uračunajte i šlem, tako da ostavite kapuljaču nešto prostranijom. Ne morate voditi računa o estetici prilikom šivenja, što možete i da vidite na našim slikama. Posle toga pričvrstite mrežu i spojite kapuljaču s „jelekom“. To možete da uradite pomoću konca, ali i da upotrebite dugmad i tako dobijete neku vrstu modularnog gilija. Odluka je na vama.
Na kraju vam ostaje pričvršćivanje maskirnog materijala. Pre toga, morate da procenite teren operisanja, odnosno da utvrdite boju i prirodu vegetacije tog kraja. Na osnovu toga, donećete odluku koje boje maskirnog materijala ćete koristiti, a i da li će vaš gili imati samo niti, samo trake ili kombinaciju. Ovo poslednje rešenje se može smatrati univerzalnim. Upotreba niti simulira travu, dok trake simuliraju lišće i granje, u zavisnosti od boje. To je rešenje koje smo upotrebili u našem slučaju.
Prilikom pričvršćivanja maskirnog materijala obratite pažnju na nekoliko stvari. Uvek krećite od dole, pa na gore. Na taj način vam prethodno upleteni materijal neće smetati. Drugo, ne preterujte! Većina gilija koje možemo da vidimo su, blago rečeno, horor za upotrebu. U želji da maskiranje bude što efikasnije ljudi koriste previše materijala. Znači, pet-10 niti je sasvim dovoljno po jednom „čvoru“. Kao što možete da vidite, nije ni svaki kvadrat mreže upotrebljen, već svaki drugi. Na taj način se dvostruko smanjuje količina potrebnog, smanjuje se ukupna masa odela, silueta korisnika je dovoljno razbijena, a i ostavlja se slobodan prostor za pričvršćivanje lokalne vegetacije. Upravo ova vegetacija je ono što gili čini efikasnim. I još jedna stvar. Pazite da odelo ne bude pretamno. Tamnije boje je teško posvetliti, dok je obrnuti proces znatno jednostavniji, a rezultati su znatno bolji.
Ukoliko želimo da maskiramo i „svijetlo oružje“, postupak je krajnje jednostavan. Na gumeni konopac pričvrstimo kratke komade maskirnog materijala i to što gušće. Konopac pričvrstimo za prednji nišan i omotamo ga oko oružja. Zadnji kraj konopca zavežemo jednostavnim čvorom i posao je gotov. Ceo posao izrade ovog maskirnog komada s maskiranjem oružja traje manje od 10 minuta.
Naravno, potrebno je i da ispitamo krajnji proizvod. Tada se najlakše uočavaju sve prednosti i nedostaci. U našem slučaju, to su odradili naši drugari iz Airsoft kluba „Knez“ iz Bijeljine. Na slikama se vidi značajno olakšan pristup opremi kao što je borbeni prsluk, a sve uz visok nivo maskiranja.
I za kraj, kome bismo mogli da preporučimo ovaj naš majstorluk? Prvenstveno vojnicima i policajcima određenih dužnosti i specijalnosti. Ali, takođe, mogu uspešno da ga koriste i entuzijasti u redovima lovaca ili ersofteri (airsofteri), kao i svi oni kojima treba jednostavan maskirni predmet koji je lak za izradu i nošenje i koji ne zauzima mnogo mesta u transportu ili kada nije u upotrebi.
N. TRIFUNOVIĆ