Hitac koji je zapalio svet
Austrougarska vojska je u oklini Sarajeva 21. juna 1914. godine započela velike sedmodnevne manevre, za koje su mnogi i pre njihovog početka tvrdili da su prvenstveno namenjeni zastrašivanju južnog suseda – kraljevine Srbije. Vežbe koje su izvođene i jesu obuhvatale proveru koncentracije, početnog rasporeda snaga i pravce dejstvovanja u eventualnom napadu na Srbiju, samo se o tome nije pričalo. Među najvišim oficirima koji posmatraju vežbe nalazi se i prestolonaslednik nadvojvoda Franc Ferdinand sa suprugom Sofijom. Kada su manevri privedeni kraju, gradonačelnik Sarajeva priredio je prijem za carski par i druge visoke zvaničnike. U 10.00 časova 28. juna prestolonaslednik i supruga napuštaju vojni logor u blizini Sarajeva u kome su bili smešteni i polaze na prijem u Gradsku većnicu (skupštinu).
Nalaze se u trećem od ukupno šest automobila u svečanoj povorci, koju prati guverner Bosne, general Oskar fon Poćorek. Na putu do centra grada se okupio narod, koji je mahao i pozdravljao visoke goste, pa su krovovi na automobilima bili spušteni. Iako je više hiljada vojnika na raspolaganju u okolini grada (na manevrima je učestvovalo 70.000 vojnika), nadvojvoda Ferdinand je tražio da ih ne raspoređuju na ulice Sarajeva. Za njegovu bezbednost je zadužena lokalna policija. Pokazaće se brzo da je ovaj potez, kojim je nadvojvoda hteo da iskaže poverenje koje ima u lojalnost svojih podanika – bio pogrešan. Jer je jedna grupa ovih mladih „podanika”, članova organizacije „Mlada Bosna”, kojoj je pripadao i Gavrilo Princip, čvrsto odlučila da ubije nadvojvodu Ferdinanda – čoveka koji simbolizuje okupatorsku vlast u Bosni.
“Mlada Bosna” je predstavljala političko-revolucionarnu omladinsku organizacija, nastalu oko 1904, koja se borila protiv okupacije (i potom pripajanja) nekadašnje turske provincije Bosne i Hercegovine od strane Austrougraske, kao i za njeno prisajedinjenje Srbiji i drugim južnoslovenskim zemljama. “Mlada Bosna” je budućnost Južnih Slovena videla u njihovom ujedinjenju i stvaranju zajedničke države, a glavnu prepreku tom cilju je predstavljala Habsburška monarhija u čijim granicama je bio dobar deo Balkana i mnogo slovenskog življa. Pojedini članovi ove organizacije su sarađivali sa pojedinim članovima organizacije “Crna ruka” u Srbiji, na čijem se čelu nalazio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, načelnik Obaveštajnog odeljenja srpske vojske i vođa zavereničke grupe oficira koji su izveli Majski prevrat 1903.
U atentatu je učestvovala grupa zaverenika mladobosanaca, raspoređenih duž puta pored Miljacke kojim se kretala kolona sa prestolonaslednikom, u kojoj su bili: Muhamed Mehmedbašić, Nedeljko Čabrinović, Gavrilo Princip, Trifko Grabež, Vasa Čubrilović, Cvetko Popović i Danilo Ilić.
Oko 10.10 časova 28. juna, na srpski veliki praznik Vidovdan, atentatori naoružani bombama i pištoljima nalaze se na Apelovom keju, ispred Ćumrija ćuprije na reci Miljacki u centru grada. Dok povorka prolazi, prvi od zaverenika Muhamed Mehmedbašić u odsudnom trenutku se uspaničio i ne uspeva da baci bombu. Nekoliko trenutaka kasnije, drugi atentator Nedeljko Čabrinović, baca bombu, koja je prvo zakačila Sofiju po vratu u leđima i pala na platneni krov auta. Ferdinanad je brzo reagovao i desnom rukom je odgurnuo bombu, koja pada na ulicu i eksplodira iza auta, ranivši desetak osoba. Sledeći automobil iz kolone, koji je bio ispred bombe kada je eksplodirala je oštećen, a ađutant generala Poćoreka je zadobio ranu na glavi.
Zbog ovog napada, nadvojvodin vozač Leopold Lojka pokušava da ubrza i pobegne sa mesta događaja, ali motor se na krtako gasi. Kada je ponovo proradio, povorka je požurila u pravcu Gradske većnice, vozeći brzo da bi eventualni preostali atentatori imali male šanse da ponove napad. Nedeljko Čabrinović je posle bačene bombe pokušao da umakne skokom u Miljacku ali je ona bila plitka, pa su ga policajci i agenti ubrzo savladali i uhapsili. Za nekoliko minuta nadvojvoda Ferdinand sa suprugom stiže do većnice, gde se ogorčen požalio okupljenima: “Došao sam u prijateljsku posetu, a neko je bacio bombu na mene. To je svirepo!”
Zatim je gradonačelnik Sarajeva pročitao govor dobrodošlice. Dok se u većnici odvijala ceremonija, ostali zaverenici „mladobosanci” ostaju u masi sveta duž Apelovog keja u nedoumici šta dalje da preduzmu. Čabrinovićev neuspeh nije pokolebao Gavrila Principa, koji je svestan da drugu priliku neće imati i odlučuje da sačeka do kraja. Ulazi u radnju Morisa Šilera, koja se nalazi preko puta mesta na kome je stajao, na uglu Apelovog keja i ulice Franje Josifa, da kupi sendvič, jer je od dugog čekanja i napetosti ogladneo. Posle oko sat vremena prijema u Gradskoj većnici, prestolonaslednik Ferdinand, uprkos protivljenju supruge, odlučuje da u povratku prođu pored bolnice u kojoj su odneti povređeni u eksploziji Čabrinovićeve bombe.
Po prvobitnoj maršruti, kolona je trebalo da skrene sa Latinskog mosta u ulicu Franje Josifa. Međuti, general Poćorek odlučuje da se ide najbržim putem bez planiranog skretanja, pravo duž Apelovog keja. Ali, kako mu je ađutant povređen u Čabrinovićevom napadu, a i pod stresom od te eksplozije, niko se nije setio da o ovoj izmeni obavesti vozače! U 11.15 časova automobil sa nadvojvodom i suprugom skreće kod ulice Franje Josifa, ali na intervenciju Poćoreka, vozaču Lojki naređuju da se vrati nazad, jer ide pogrešnim putem. Neverovatnom igrom slučajnosti (koja se, inače, često kroz istoriju dešavala i na volšeban način određ ivala pravac sudbonosnih događaja, ratova i kretanja istorije čovečanstva) vozač usmerava vozilo u rikverc, prolazeći odmah pored Principa koji stoji na trotoaru.
Kada je video da auto sa Ferdinandom prolazi pored njega, vadi pištolj Browning M1910 i puca dva puta. Sofija je bila smrtno pogođena u stomak, a Ferdinandu je metak presekao vratnu venu, što je takođe bila smrtonosna rana. Princip je uperio pištolj ka sebi, želeći da se ubije, ali mu ga izbijaju iz ruke, a zatim policija uspeva da ga udalji od razjarene gomile. Na suđenju je Princip priznao da je osim nadvojvode hteo da ubije i generala Poćoreka, a ne Sofiju i izrazio žaljenje zbog njene smrti.
Na saslušanju u policiji Čabrinović i Princip malo govore. Ubrzo je doveden jedan od zaverenika Danilo Ilić, koji nije izdržao pritisak i pod batinama odaje policiji imena ostalih zaverenika. U sudskom procesu svi optuženi su proglašeni krivima, ali većina je mlađa od 20 godina, pa ne mogu da budu pogubljeni. Princip i Čabrinović su osuđeni na 20 godina, a Danilo Ilić je obešen, jer je imao 23 godine. Tela Ferdinanda i Sofije su vraćena u Austriju i sahranjeni su u dvorcu Artšteten. Istraga austrougarske policije nije otkrila dokaze o direktnoj umešanosti Srbije u zaveru za ubistvo prestolonaslednika Ferdinanda, ali to nije umanjilo rešenost nekih austrougarskih zvaničnika, posebno ministra spoljnih poslova, grofa Bertholda i načelnika generalštaba Konrada fon Hecendorfa, da kazne Srbiju.
Nemački car (Kajzer) Vilhelm II u Berlinu početkom jula 1914, uverava austro-ugarskog ambasadora da Nemačka daje svoju punu podršku i da će priteći u pomoć ukoliko Rusi budu napali Austro-Ugarsku kada krene u rat protiv Srbije. Ovaj “blanko ček” sutradan potvrđuje i nemački kancelar Betman-Holveg.
Sigurni u podršku svog moćnog saveznika, Berthold i Fon Hecendorf se zalažu za ultimatum Srbiji, koji će biti tako ekstreman da je morao biti odbijen, pružajući na taj način opravdanje i izgovor za rat. Iz Beča 23. jula 1914. poslat Srbiji ultimatum koji uključuje deset uslova koji srpska vlada nije mogla da prihvati, a uz to Beogradu je ostavljeno samo 48 sati da odgovori. Vlada na čelu sa Nikolom Pašićem odgovara 5 minuta pred istek roka i prihvata sve uslove, osim jednog – da se austrougarskim istražiteljima i policijskim činovnicima odobri dolazak u Srbiju, kako bi sproveli istragu. To je bilo dovoljno za vladu u Beču da odmah prekine diplomatske odnose, a zatim i da 28. jula objavi rat Srbiji na čiju su teritoriju počele da nadiru trupe crno-žute monarhije.
Verna svom savezniku, Nemačka upozorava Rusiju da će na svaki oblik mobilizacije njenih snaga kao podrške Srbiji, uzvratiti nemačkom mobilizacijom i ratom. Ali, Rusi nisu spremni da ponovo budu poraženi. Dok austrougarski topovi 30. jula 1914. počinju bombardovanje Beograda, Rusija se mobiliše da pruži podršku braći Slovenima. To je bio signal ostalim suparničkim evropskim silama da se uključe u rat sa katastrofalnim posledicama. Sukobljene strane su bile organizovane u dva velika saveza – Antanta (Francuska, Rusija i Velika Britanija) i Centralne sile (Nemačka, Austrougraska, Turska i Bugarska). Antanti se tokom rata priključila koalicija od 25 država pod nazivom Saveznici, ali nisu sve imale udela u ratu. Atentat u Sarajevu je bio samo povod za rat, ali pravi uzroci su bili mnogo dublji i tinjali su već duže vreme (geopolitički, ekonomski, vojni). Ekonomski i vojno ojačane Austrougarska i Nemačka, kao i pridružena Turska, težile su novoj podeli kolonija i novim izvorima sirovina, radne snage i tržišta, odnosno preraspodeli svetskog bogatstva, zbog čega su i došle u sukob sa starim kolonijalnim silama, naročito Engleskom i Francuskom. Svi su se već duže vreme pripremali za sukob, posebno Nemačka i Austrougarska, čekao se samo povod, varnica da zapali nagomilani barut.
Kao što su najavili i Nemci počinju mobilizaciju. Strahujući da će morati da ratuju na dva fronta – protiv Rusije i njene saveznice Francuske, nemački generali su usmereni ka ratnom planu koji zahteva da najpre neutrališu Francusku. Zato je Nemačka 1. avgusta objavila rat Rusiji i istovremeno pitala Francusku da li će ostati neutralna. Pariz odgovara da će “razmotriti svoje interese” i počinje mobilizaciju vojske. Očekujući takav razvoj događaja, Nemačka 3. avgusta objavljuje rat Francuskoj i napada preko Belgije. Sutradan, Engleska i Belgija objavljuju rat Nemačkoj. Razvoj događaja pretvorio se u svetski rat, najveći, najstrašniji i najrazorniji do tada, koji je trajao pune četiri godine. Pre nego što će se okončati 11. novembra 1918. godine, kapitulacijom Nemačke potpisanom u železničkom vagonu u mestu Kompijenj kraj Pariza, u njemu je učestvovalo 36 država sa oko 70 miliona vojnika pod oružjem, poginulo je preko 20 miliona ljudi, a ranjeno znatno više. Srbija je platila strahovito veliku cenu – izgubila je preko milion ljudi, od kojih 400.000 vojnih obveznika, što je skoro trećina ukupnog stanovništva.
Gavrilo Princip, mladi atentator čijim pucnjima u Franca Ferdinanda je sve započelo u Sarajevu na Vidovdan 1914, umire od tuberkoloze u anonimnosti u memljivom zatvoru Terezin u Češkoj 28. aprila 1918.
D. DŽAMIĆ
Dogovor u “Zlatnoj moruni”
Rezultati istrage austrougarskih vlasti, koji su delimično pretočeni u ultimatum Beogradu, nisu mogli pouzdano da dokažu umešanost zvaničnih vlasti u Srbiji u atentat. Jedan od krunskih dokaza je predstavljalo poreklo oružja atentatora, koje jeste nabavljeno u Srbiji, ali ličnim vezama zaverenika. U maju 1914. Gavrilo Princip, Čabrinović i Grabež su pokušali u Beogradu da kupe oružje – pištolje Brauning (Browning FN Herstal) M.1910 kalibra 9 mm (k), ali nisu imali dovoljno novca. Obratili su se za pomoć svom zemljaku, bivšem komiti Milanu Ciganoviću, koji ih je povezao sa kapetanom Vojislavom Tankosićem, komitskim komandantom i članom organizacije “Crna ruka”. Ciganović je od Tankosića pozajmio jedan pištolj Brauning kojim je u Topčideru obučavao u gađanju neiskusne mladiće. Krajem maja, komita Ciganović je u kafani “Zlatna moruna” na Zelenom vencu mladićima predao pet Brauninga sa po sedam metaka, rezervne okvire sa po šest metaka, šest kutija metaka za pištolje i šest ručnih bombi sistema Vasić M.1912 – proizvod Vojno tehničkog zavoda u Kragujevcu. Ciganović je, navodno, pištolje kupio za novac dobijen od Tankosića, koji je, opet, sredstva podigao na menicu. Moguće je da bombe nisu poticale iz vojnih magacina, već su uzete od drugih komita, koji su ih zadržali nakon učešća u ratovima 1912. i 1913. godine. Tokom puta do Sarajeva, Čabrinović je jedan Brauning zaboravio u gostionici u Loznici, Princip je zadržao jedan pištolj i bombu, Vasa Čubrilović, Trifko Grabež i Cvetko Popović dobili su preostale pištolje i po jednu bombu, a Čabrinović i Danilo Ilić imali su samo bombe.
