Napad na Kubu

Kuba je jedina “crvena” država zapadne hemisfere, u kojoj komunizam opstaje uprkos odavnoj propasti istočnog bloka i propasti SSSR. Posle kratkih, obostranih pokušaja na početku Kastrove ere da se uzajamno nepoverenje i odsutnost ljubavi pretočI u korektne odnose, ubrzo su i trajno pokidane sve veze između SAD, još tada vladara planete na pomolu i Kube, čije je oslobađanje od španske vlasti između 19. i 20. veka, svesrdno pogurala Amerika. Administracija penzionisanog generala Ajzenhauera, 1959. priznala je Kastrovu valst, ali je bila i prva koja se sukobila sa njom. Sledile su ih potom vlade čak devet američkih predsednika: Kenedi, Džonson, Nikson, Ford, Karter, Regan, Buš Stariji, Klinton pa sve do sadašnjeg Buša Mlađeg. Početak hladnog rata zapravo počinje sa vojnom operacijom nazvanom “Invazija u Zaluvu svinja”, koju su 1961. direktno planirale i finansirale SAD. To je bio vrhunac Kenedijeve zamisli, kako bi se režim Fidela Kastra zbacio s vlasti
Centralna informativna agencija, uveliko je regrutovala i obučavala kubanske izbeglice za vreme Ajzenhaurove administracije, kako su se odnosi između Havane i Vašingtona zaoštravali. Glavni organizator napada na Kubu ili čovek iz senke, bio je zapravo potpredsednik Ričard Nikson. CIA, je verovala da je u stanju da zbaci Kastra, jer im je to ranije već pošlo za rukom, u drugim akcijama kao što su: slučaj iranskog premijera Mohameda Mosadeka 1953, i godinu dana kasnije predsednika Gvatemale Jakoba Guzmana. Prvobitni plan zahtevao je iskrcavanje izbegličke brigade, u blizini starog kolonijalnog grada Trinidad, udalejn od Havane nekih 400 kilometara. Stanovništvo Trinidada bilo je uglavnom protiv Kastra, a planine u okolini omogućavale su eventualnu gerilsku borbu u slučaju propasti iskrcavanja. “Brigada Asalto 2506”, koja će se 17. aprila 1961, iskrcati u Zaliv svinja i doživeti neuspeh, obučavana je tokom 1960 u kampovima na Floridi i Gvatemali. Kastrova vlada u Havani, preko obaveštajaca KGB, Osvalda Sančeza Kabrere i “Aragona” dobija informacije šta se sprema, a koji pre i posle invazije umiru nasilnom smrću.
Operacija Puma, kako je šifrovano bila nazvana operacija iskrcavanja na Kubu, započela je bombardovanjem nekoliko važnih aerodroma. Napadi iz vazduha nisu dali željene rezutate. Kastrova obaveštajna mreža imala je saznanja o napadu, pa je dobar deo avijacije sklonjen na sigurno. Napad na Kubu, kreće 17. aprila. Četiri transportera prevacilo je 1.511 kubanskih izbeglica u Zaliv svinja. Pratila su ih dva plovila sa zalihama i hranom za pešadisjko iskrcavanje. Mala armija nadala se da će ih stanovništvo dočekati raširenih ruku i prijateljski raspoloženo, kako bi prešli put do Havane. Podaci kojima je arspolagala CIA, bili su da će iskrcavanje zapravo biti povod za ustanak. Kastro ih je preduhitrio, tako što je sve one koji su mu bili pretnja streljao i pohapsio. Nakon prvog vatrenog okršaja između Kastrovih snaga i pripadnika “Brigade Asalto”, bilo je jasno da je invazija osuđena na propast. Teška sovjetska artiljerija i tenkovi naneli su ozbijne gubitke “američkim Kubancima”. Kenedi, se izjašnjava protiv pružanja vazdušne pomoći, iako su četvorica američkih pilota poginuli tokom invazije. Marinci nisu poslati, a izostala je i vazdušna podrška. Brodovi koji su bili spremni za iskrcavanje u potrebnom trenutku nisu isplovili. Cela ova situacija i činjenica da je vojna američka sila bila spremna za napad, govori da u Vašingtonu nisu baš svi znali za invaziju.
Posle pet dana ratovanja, i jedna i druga strana brojale su mrtve. Kubanske izbeglice brojale su mnogo manje mrtvih, dok ih je veliki broj završio u zatvorima. Kastrova vojska pretrpela je velike gubitke, zbog napada iz vazduha. Posle godinu i po dana pregovora sa SAD, Kuba je preostale preživele iz zatvora, zamenila za 53 miliona dolara pomoći u hrani i lekovima.
Neuspeh invazije u Zalivu svinja naneo je veliku sramotu Kenediju i njegovoj administraciji. Kastro je iz ovog dobijenog sukoba izašao mnogo oprezniji na buduće pokušaje inervencija i atentata koje je izvodila CIA. Direktor američke obaveštajne agencije, Alen Dules, njegov zamenik Čarls Kabel i pomoćnik direktora za operacije Ričard Bisel primorani su bili da podnesu ostavke. Kenedijeva vlada posle ovog fijaska se ne smiruje i ponovo godinu dana kasnije ulazi u novu epizodu nazvanu “raketna kriza”.
Tajna Kastrovog uspeha i američkog fijaska leži u tome da je CIA potpuno omanula u procenama, a da je Kastrova kontraobaveštajna mreža koju su obučavali sovjeti, imala ubačene agente u grupama koje su planirale napad na Kubu. Mnogi vojni komandanti verovali su u propast invazije, ali su bili ubeđeni da će Kenedi poslati marince kako bi spasili celu akciju i izbeglice koj su se našle u neavidnom položaju. Kenedi za to nije bio spreman, a nije ni želeo rat punog inteziteta. Izbeglicama je jednostavno okrenuo leđa. U članku Vašington Posta, od 29. aprila 2000. godine, pod naslovom “Sovjeti su znali datum napada na Kubu”, otkriva se da je CIA imala informaciju koja je nagoveštavala da je Sovjetski Savez znao da će se dogoditi i pri tome nije obavestila Kenedija. Radio Moskva je emitovala vesti 13. aprila 1961, predviđajući invaziju “u zaveri koju je pripremila CIA”, koristeći “plaćene kriminale”. Invazija se ustinu i dogodila četiri dana kasnije.
Nakon invazije Fidel Kastro, je ušao u prijateljske odnose sa SSSR, koji su se održali do njegovog raspada. Na Kubi se još uvek obeležava invazija pod nazivom Dan odbrane, kako bi nacija bila u pripravnosti od eventualnog novog napada.
I. ŽALAC