Češki veteran

Samopal vzor 58 je još pre nekoliko godina prešišao pedeseti rođendan i moglo bi se reći da je ozbiljno zašao u zrelo doba. I dok u većem delu sveta moderno vojno oružje izgleda prilično futuristički, češka automatska puška sa bakelitnim kundakom se još uvek ne da i može i te kako dobro da posluži. Tek sada, posle toliko duge vojne službe, počinje polako da je smenjuje moderniji CZ-805 Bren.
Izgled često ume da prevari, a to važi svuda pa i u svetu oružja. Tako i češka automatska puška vz 58, neupućenom posmatraču na prvi pogled deluje samo kao još jedna kopija čuvenog kalašnjikova. To je, međutim, samo varka, jer izuzev kalibra i nekih sličnosti u spoljašnjem izgledu, ovo oružje zapravo nema nikakve veze sa slavnim AK47. Kada je metak M43 (7,62×39) svojevremeno uveden kao standardna municija Varšavskog pakta, zemlje članice u prvi mah nisu imale drugog izbora sem da svoje armije naoružaju ruskim kalašnjikovima. Vremenom su nastajale razne modifikacije, kada je svaka od zemalja članica počela da proizvodi svoju verziju AK 47, prilagođenu sopstvenim potrebama i proizvodnim mogućnostima. Česi (zapravo tadašnja Čehoslovačka) su izabrali nešto drugačiji put. Odlučili su da ne prave kopiju sa preuzetom mehanikom kalašnjikova, već da konstruišu sopstveno, originalno oružje koje će samo spolja ličiti na AK47. Želja da se konstruiše nešto svoje, nastala je prilično rano. Još u januaru 1950. formiran je inženjerski, stručni tim na čelu sa konstruktorom Jiržijem Čermakom, koji je počeo da radi na projektu pod šifrom Košte, što na češkom znači metla. Cilj je bio da se konstruiše novo, standardno automatsko oružje, koje će zameniti sve dotadašnje modele, koji su bili u vojnoj upotrebi – kako automate vz 24 i 26 (oba u kalibru 7,62×25), tako i poluautomatske puške vz 52 (7,62×45) i 52/57 (7,62×39). Radi lakšeg razumevanja, prefiks vz je skraćenica od češke reči vzor koja znači model.
Mladi konstruktor Čermak, koji je tada imao samo 24 godine, počeo je vrlo rano da se zanima za poluautomatsko oružje, između ostalog i za tehniku pištolja CZ-481. Kada je 1950, posle odsluženog dvogodišnjeg roka izašao iz vojske, fabrika oružja CZ mu je dala zadatak da pištolj CZ-491 prepravi na kalibar 7,62×25. Prvobitni model, delo braće Jana i Jaroslava Kratohvila, bio je u kalibru 9 mm. Rezultat Čermakovog rada bio je dobro poznati pištolj CZ-52.

Fabrika „Češka Zbrojovka“ – CZ je u isto vreme pokušavala da napravi i automatsku vojničku pušku, sličnu nemačkoj StG 44, sa takozvanim skraćenim metkom. Prvobitno je favorizovan metak Z-49 kalibra 7,5×45, ali on je ubrzo odbačen, a umesto njega je uveden novi Z-50 u kalibru 7,62×45. Razvoj novog oružja se odvijao pod oznakom CZ 502. Na kraju je František Miška, rukovodilac konstruktorskog odelenja „Češke Zbrojovke“, krajem 1951. pozvao mladog inženjera Čermaka i poverio mu zadatak, da konstruiše automatsko oružje za novi metak Z-50. Težina novog oružja nije smela da premaši četiri kilograma. Čermak je kao početnu osnovu uzeo CZ 502 i od nje preuzeo mnoga rešenja. Postupno je, malo po malo skraćivao cev, pri čemu je stalno proveravao početnu brzinu zrna i rastur pogodaka. Cev i kućište su bili čvrsto povezani i mogli su da se kao jedna celina odvoje od rukohvata sa kundakom. Čitavo oružje je bilo izrađeno od presovanog fosfatizovanog lima, samo su prednji kundak, rukohvat i kundak bili od lakiranog brezovog drveta. Ali, zbog problema u izradi limenih delova, do proizvodnje probnih komada nije došlo sve do 1952. Kada je novi model, nazvan CZ-515, najzad bio spreman za probu, nije prošao test. Rastur pogodaka bio je skoro duplo veći od propisanog. Uzrok je ležao u zatvaraču sa odloženim trzajem, koji bi prilikom opaljenja poleteo napred iz svog zadnjeg položaja. To je stvaralo vibracije koje su uticale na preciznost.
Na Čermakovu sreću, ni konkurentsko oružje drugih konstruktora nije prošlo ništa bolje. Ni konstrukcija braća Koucki, ZK-503, ni prototip inženjera Kincla, kao ni dva modela inženjera Holečeka, nisu se pokazali mnogo bolje. Čermak je shvatio da jedino radikalna promena u konstrukciji može da donese uspeh, pre svega u sistemu rada zatvarača. Prionuo je na posao i uneo razne prepravke i poboljšanja u svoju konstrukciju. Na sledećem testiranju, pored njegovog novog modela CZ-522, učestovali su još jedino braća Koucki sa svojom automatskom puškom. Testovi su trajali dugo. U međuvremenu se priključio i Vaclav Holek sa jednom konstrukcijom, ali bez većeg uspeha. Na kraju se kao najbolja pokazala Čermakova konstrukcija. Sada više nije bilo nikakvih prepreka da se novo oružje, pod oznakom S56, uvede kao standardno naoružanje u čehoslovačku armiju. Ipak, iz Varšavskog pakta je stigao još jedan uslov: novo oružje mora biti u standardnom ruskom kalibru 7,62×39. Čermaku nije preostalo ništa drugo nego da sedne i ponovo prepravi svoje oružje. Tako je najzad nastao Samopal vzor 58 ili skraćeno, vz 58. Reč samopal na češkom znači automat, ali u to vreme u Varšavskom paktu se nije pravila jasna terminološka razlika između automata i automatske puške. Samo da se podsetimo da se i AK 47 zvao avtomat Kalašnjikova. A ono vz 58, znači da je model iz 1958. Čehoslovačke oružane snage su ga iste godine usvojile u svoje naoružanje. Za proizvodnju je bila zadužena fabrika oružja „Češka Zbrojovka“ u Uherskom Brodu.
Kao i AK47 i Samopal vz 58 radi na principu pozajmice barutnih gasova, kod kojeg gasovi nakon opaljenja odlaze kroz kosu bušotinu u gasni kanal iznad cevi, gde vrše pritisak na gasni klip. I tu se otprilike, završava sve što je zajedničko sa kalašnjikovom. Kod Kalašnjikova se gasni klip i nosač zatvarača sastoje iz jednog dela i zbog toga prilikom repetiranja zajedno prelaze dug put unazad. Kod Čermaka se, naprotiv, prenosi samo jedan kratak impuls na zasebni nosač zatvarača. Gasni kanal je sa dužinom od samo jednog centimetra vrlo kratak. Zbog toga što je odvojen, gasnom klipu je neophodna sopstvena povratna opruga, koja je smeštena u podnožju zadnjeg nišana. Osim toga, gornja obloga prednjeg kundaka nema otvore za odvođenje gasova, već je sa donje strane potpuno otvorena.
Nakon što je primio impuls, nosač zatvarača ide 14 mm slobodno unazad i tek tada odbravljuje zatvarač, sa kojim zajedno nastavlja put. Tom prilikom se prazna čaura izvlači i izbacuje napolje. A kada se pod snagom povratne opruge zatvarač ponovo uputi napred, on usput pokupi novi metak iz okvira i ubaci ga u ležište u cevi. Na svom putu napred, zatvarač u jednom trenutku biva ponovo zabravljen i zaustavljen, dok njegov nosač nastavlja napred do kraja. Posebnu karakteristiku predstavlja zadržavanje zatvarača u otvorenom položaju nakon opaljenja poslednjeg metka. Strelcu se na taj način znatno olakšava i ubrzava ponovno punjenje jer čim ubaci novi okvir, može odmah da nastavi sa paljbom, odnosno, nema potrebe da ponovo zapinje zatvarač. Okviri su izrađeni su od lakih metala, primaju po 30 metaka i nisu izmenljivi sa onima od kalašnjikova. Prilikom gađanja iz Samopala, odmah ćete primetiti neobično visoku kadencu – čak 800 hitaca u minutu. Brzina paljbe kod kalašnjikova, na primer, iznosi 600 hitaca u minutu i osetno je sporija.
Zanimljivo je da je ovo oružje i pored staža od preko 50 godina, tokom svog službovanja ostalo skoro nepromenjeno. Tome je najviše doprineo robusni dizajn od masivnog čelika, koji žilavo odoleva zubu vremena. Jedino su poklopac zatvarača, branik okidača i neki sitniji delovi izrađeni od presovanog lima. Postoje dva osnovna modela ili bolje reći, varijante. Jedna je 58P sa fiksnim kundakom od bakelita, koji se u početku izrađivao od drveta, a druga 58V sa metalnim, sklopivim osloncem za rame. Postoji i jedna speciijalna verzija, zvana 58Pi, na koju mogu da se montiraju noćni nišan NSP-2, prigušivač vatre i dvokrake nožice. Radi povećanja borbene moći, fabrika je pojedine modele opremila montažom za bacače kumulativnih granata VG 70. Takvi primerci imaju tapaciran kundak radi ublažavanja trzaja, a bacač granata (granatomet kako to Česi kažu) je montiran ispod cevi, na mestu donje obloge prednjeg kundaka.
Čermakov samopal je imao zbilja dug službeni vek, s obzirom da je u naoružanje uveden još 1958 i da se u češkoj armiji koristi još i danas. U periodu od 1958 do 1964 proizvedeno je oko 400.000 komada. Zatim je, posle četvorogodišnje pauze, između 1968. i 1984. proizvedeno još preko 500.000 primeraka. Oštećeno oružje išlo je na reparaturu u Zavod za opravku vojnog oružja, gde su zamenom delova često nastajali skoroo potpuno novi primerci. Jedino su im serijski brojevi ostali stari. Rezervni delovi i modeli za civilno tržište se proizvode još uvek.
Jedino izvoz još uvek predstavlja tajnu, jer takve informacije ne možete dobiti ni od fabrike ni od vojske. Ipak, nekadašnji službenici kažu da se oružje izvozilo u Indiju, Vijetnam, Egipat i druge zemlje. Posle revolucije 1989, jedna češko-švajcarska firma otkupila je od vojske 25.000 prekobrojnih komada i prodavala ih po svetu, a sličnu količinu je nabavila i jedna britanska firma.
Bilo kako bilo, serijska proizvodnja za vojsku, obustavljena je negde sredinom osamdesetih godina 20.veka (tačnije 1984). Smatra se da je od 1958. ukupno proizvedeno oko 920.000 komada. Posle toga, a naročito posle ulaska Češke u NATO, počelo se sa raznim programima za uvođenje novog, modernijeg naoružanja ali uglavnom se odustajalo zbog nedostatka finansijskih sredstava. Uglavnom, Samopal je još uvek standardno naoružanje u slovačkoj vojsci, dok je u Češkoj, negde od 2011, počela zamena sa modernijim CZ-805 Bren.
B. LJUBINKOVIĆ