Frontovske puške iz Kragujevca
Snajperske puške M76 i M91, koje smo testirali na fabričkom strelištu „Zastava oružja“ u Kragujevcu, pokazale da su snažno i pouzdano borbeno oružje za „prvu liniju“, sa visokom verovatnoćom eliminacije cilja
Davno je rečeno da se suprotnosti privlače. Ovo staro pravilo ima svoju potvrdu na primeru puškomitraljeza i snajperske puške. Potpuno različito koncipirana, ova dva oružja se odlično dopunjuju, ali se neretko nađu direktno suprostavljeni u borbi. Mitraljez je sposoban da izdrži veoma intenzivnu paljbu i tako stvori pravu vatrenu zavesu, zbog čega je idealno oružje da „iščačka“ zaklonjenog snajperistu ili ga barem natera da se primiri. S druge strane, mitraljezac je kapitalni cilj za snajperistu, jer njegovom eliminacijom odeljenje ostaje uskraćeno za skoro 50% vatrenog potencijala. Različita konstrukcija i namena, kao i obuka i način upotrebe, dele ova „dva sveta“. Ipak, zajednički im je veoma bitan element – metak.
Precizna vatrena podrška
Praktično, sve vojske sveta u naoružanju imaju puškomitraljez i osnovnu snajpersku pušku u istom kalibru. To nije slučajno. Zahtevi koji se stavljaju pred municiju za obe vrste oružja su prilično podudarni, a tiču se energije, početne brzine i mase zrna, efikasnog dometa, stepena uticaja bočnog vetra, preciznosti… Na kraju, tu je i izuzetno važno pitanje logistike, u okolnostima kada nije moguće doći do specijalne snajperske municije. Tada mogućnost korišćenja mitraljeskog metka, može bukvalno da znači razliku između života i smrti. Zbog toga, vojske NATO zemalja i onih koje su prihvatile taj standard, usvajaju municiju 7,62×51, dok bivši Istočni blok koristi 7,62x54R. Kod nas, osnovni snajperski/mitraljeski metak sve do druge polovine osamdesetih godina 20. veka bio je stari, dobri Mauserov 7,92×57. Međutim, modernizacija naoružanja uslovila je promene, pa je tako puškomitraljez M-53, dobio naslednika u vidu lakšeg, pouzdanijeg i efikasnijeg M-84, čime je izvršena i unifikacija sa ovom vrstom oružja, na borbenim vozilima u našoj vojsci (tenkovi, oklopni transporteri, samohotke…). Naravno, ubrzo je usvojena i nova snajperska puška kalibra 7,62x54R. Za razliku od mitraljeza M-84 koji je široko rasprostranjen u domaćem naoružanju, nova snajperska puška je još uvek prilično redak prizor u rukama naših vojnika. Zbog toga smo zahvaljujući kompaniji „Zastava oružje“ iz Kragujevca, organizovali uporedni test, dobro poznate snajperke M-76 i nove puške M-91.
Traženo je poluautomatsko oružje koje će da funkcioniše u temperaturnom rasponu od -30°C do +50°C, kapaciteta deset metaka, sa praktičnom brzinom paljbe 10 met/min za cilj udaljen 300 m. Tražena preciznost je 2MOA (60 mm na 100 m). Osnovni zahtev za ovo oružje je precizna vatrena podrška trupama na liniji dejstva, pa za njih u literaturi može da se nađe naziv „frontovske snajperke“ – DMR (Designatet Marksman Rifle).
Razvijana početkom sedamdesetih godina prošlog veka, poluautomatska puška M-76 konstrukciono je zasnovana na sistemu „kalašnjikova“, sa korišćenjem pozajmice gasova i rotacionog zatvarača sa dve bradavice. Kapacitet odvojivog okvira je deset metaka u snažnom kalibru 7,92×57. Za upotrebu u širokom temperaturnom opsegu ili kada je neredovno održavana (zaprljana), puška je snabdevena selektorom protoka gasova, koji joj omogućava nesmetan rad. Ovo rešenje „pozajmljeno“ je sa belgijske FAL. Cev je duga 550 mm i bez obzira na relativno skromnu dužinu, omogućava zadovoljavajuću preciznost do 1200 m, iako se kao praktična granica efikasnog dometa, navodi 800 m. Doduše, za mehaničke nišane kojima je puška opremljena, ova daljina je suviše optimistička. Standardno, M-76 je opremljena optičkim nišanom Zrak ON-76 4×23, sa analognom skalom za merenje daljine, tricijumskim osvetljenjem končanice i posebnim preklopnikom za IC zaslon, čija je uloga otkrivanje aktivnih izvora toplotnog zračenja (IC farovi vozila i sl.). Optika je montirana na bočnom nosaču, čija je baza šina sa presekom u obliku „lastinog repa“, na levoj strani sanduka oružja. Ovakvo konstrukciono rešenje iznuđeno je time što je poklopac sanduka od tankog lima, kao kod automatske puške M-70, koji nije u stanju da nosi montažu sa optikom.
Snajperska puška M-91 kalibra 7,62x54R, po silueti neodoljivo podseća na rumunsku verziju legendarnog Dragunova, zbog okvira koji se skoro naslanja na štitnik okidača. Ipak, ova sličnost ograničena je samo na spoljašnji izgled. Konstrukciono, snajperka M-91 i dalje je „derivat“ „kalašnjikova“. Kod sistema Dragunov, nosač zatvarača i gasni klip predstavljaju fizički odvojene komponente, kao kod naše PAP M-59, a postoje razlike i u sistemu okidanja. Kod M-91 gasni klip i nosač zatvarača su spojeni u jednu celinu. Inženjeri iz „Zastave“, objašnjavaju da je to učinjeno iz dva razloga. Pre svega, radi se o već osvojenim proizvodnim procesima i tehnologiji, a manji broj pokretnih delova u mehanizmu znači da je izbegnuto sudaranje komponenti, pa je mehaničko naprezanje manje, a rad automatike ujednačeniji. U odnosu na Dragunov, postoji još jedna razlika: naša snajperka ima regulator gasnog protoka, kao njena „starija sestra“ M-76. Oružje je primetno lakše u odnosu na M-76, ali i značajno duže, pre svega zahvaljujući 620 mm dugoj cevi. Zahtevi koje je naručilac-vojska, postavio pred M-91 identični su onima koje ispunjava M-76 i što se tiče pouzdanosti i održavanja, kao i preciznosti, kapaciteta, brzine paljbe itd. To je još jedna potvrda da je M-76 dobro oružje, ali M-91 u ergonomskom pogledu donosi nekoliko poboljšanja.
Dragan ŠAPONJIĆ
